Luka je mladić iz Užica, još uvek maloletan i bez vozačke dozvole, a ove sezone uspeo je da skrene pažnju na sebe sjajnim debijem na brdskim trkama i odličnim vožnjama. Kruna svega, bila je i šampionska titula osvojena već u debitanstkoj sezoni. Luka je propustio uvodno takmičenje sezone, ali je to uspeo kasnije da nadoknadi i osvoji naslov šampiona na poslednjoj trci sezone u Lukovskoj banji. Kakvi su Lukini utisci ove sezone, planovi i želje, saznaćete iz ovog kratkog intervjua sa njim.
1. Kako si ušao u svet automobilizma?
Moj prvi susret sa auto trkama bio je 2007. godine, na trgu u Užicu, gde je i bio start YU relija, kada sam se vraćao iz skole. Tog vikenda otac me je odveo na Kadinjaču da gledamo trku, a već tada sam shvatio da je to ono čemu ću podrediti svoj život. Sezonu 2012 radio sam kao sudija, kako bih se približio trkama i uopšte ušao u taj svet kao član, a ne samo kao posmatrač i time naučio nešto i stekao neophodno iskustvo, da bih u skorijoj budućnosti mogao da učestvujem u istim, kao vozač.
2. Po čemu ti je ostao upamćen tvoj prvi nastup na trci?
Prva trka bila je u Kruševcu, 26. jula ove godine. Auto je kupljen dva meseca pre same trke, pa nisam ni stigao da se uvozam, a konkurencija u mojoj klasi bila je najjača kao i obično, na toj trci čak trinaest takmičara se prijavilo, a od kojih sam ja jedini bio debitant. Tako da nisam bio preterano optimističan povodom plasmana, a najbitnije je bilo da se trka završi, što ne znači da nisam pružio svoj maksimum. Inače, moj prateći tim sačinjavali su moj otac, deda i prijatelj iz Aleksandrovca. Niko sa iskustvom mehaničara, već samo dobrom voljom i željom da mi pomognu, ne bi li moj trkački vikend protekao bez problema. Nismo znali ni na koliko bara gume da duvamo, tako da sam prvi trening startovao sa preduvanim gumama i zamalo izleteo, kad je prednji deo proklizao u jednoj brzoj krivini. Posle tog treninga, malo po malo, namestali smo gume, ja sam se ubrzavao i na kraju sam uspeo da se izborim za sedmo mesto. Taj plasman, na prvoj trci, bio je dokaz i meni, a i svima koji me podržavaju da mogu bolje, da mogu da se borim za viši plasman, samo je bilo neophodno srediti auto da bude konkurentan.
3. Kakvi su tvoji utisci posle debitantske sezone?
Prva sezona i već šampionska titula. Ne mogu da kažem da se nisam nadao, ali jednostavno kako je počela cilj je bio da izvezem sve trke, tako steknem iskustvo i naučim auto, jer sam auto u početku nije pružao mogućnosti za visok plasman. Na trci na Kopaoniku u pomoć mi priskače Željko Pisarić, čovek kome pored svoga oca, porodice uopšte i prijatelja dugujem ovu titulu. On me je naučio toliko toga za kratko vreme, pomogao mi da iskustvo iz kartinga o preciznoj i tačnoj vožnji prenesem na auto. Nakon trke u Kopaoniku, auto sam dao Željku da vidi koliko može da se uradi. Pošto Željko, osim što je tačan i brz vozač, jedan je od najboljih mehaničara za trkačke aute u Srbiji. Uradili smo novi motor, pa se i ispostavilo da je to bilo ono što mi je falilo da bih se popeo na najviši stepenik podijuma.
Moj prvi susret sa auto trkama bio je 2007. godine, na trgu u Užicu, gde je i bio start YU relija, kada sam se vraćao iz skole. Tog vikenda otac me je odveo na Kadinjaču da gledamo trku, a već tada sam shvatio da je to ono čemu ću podrediti svoj život. Sezonu 2012 radio sam kao sudija, kako bih se približio trkama i uopšte ušao u taj svet kao član, a ne samo kao posmatrač i time naučio nešto i stekao neophodno iskustvo, da bih u skorijoj budućnosti mogao da učestvujem u istim, kao vozač.
2. Po čemu ti je ostao upamćen tvoj prvi nastup na trci?
Prva trka bila je u Kruševcu, 26. jula ove godine. Auto je kupljen dva meseca pre same trke, pa nisam ni stigao da se uvozam, a konkurencija u mojoj klasi bila je najjača kao i obično, na toj trci čak trinaest takmičara se prijavilo, a od kojih sam ja jedini bio debitant. Tako da nisam bio preterano optimističan povodom plasmana, a najbitnije je bilo da se trka završi, što ne znači da nisam pružio svoj maksimum. Inače, moj prateći tim sačinjavali su moj otac, deda i prijatelj iz Aleksandrovca. Niko sa iskustvom mehaničara, već samo dobrom voljom i željom da mi pomognu, ne bi li moj trkački vikend protekao bez problema. Nismo znali ni na koliko bara gume da duvamo, tako da sam prvi trening startovao sa preduvanim gumama i zamalo izleteo, kad je prednji deo proklizao u jednoj brzoj krivini. Posle tog treninga, malo po malo, namestali smo gume, ja sam se ubrzavao i na kraju sam uspeo da se izborim za sedmo mesto. Taj plasman, na prvoj trci, bio je dokaz i meni, a i svima koji me podržavaju da mogu bolje, da mogu da se borim za viši plasman, samo je bilo neophodno srediti auto da bude konkurentan.
3. Kakvi su tvoji utisci posle debitantske sezone?
Prva sezona i već šampionska titula. Ne mogu da kažem da se nisam nadao, ali jednostavno kako je počela cilj je bio da izvezem sve trke, tako steknem iskustvo i naučim auto, jer sam auto u početku nije pružao mogućnosti za visok plasman. Na trci na Kopaoniku u pomoć mi priskače Željko Pisarić, čovek kome pored svoga oca, porodice uopšte i prijatelja dugujem ovu titulu. On me je naučio toliko toga za kratko vreme, pomogao mi da iskustvo iz kartinga o preciznoj i tačnoj vožnji prenesem na auto. Nakon trke u Kopaoniku, auto sam dao Željku da vidi koliko može da se uradi. Pošto Željko, osim što je tačan i brz vozač, jedan je od najboljih mehaničara za trkačke aute u Srbiji. Uradili smo novi motor, pa se i ispostavilo da je to bilo ono što mi je falilo da bih se popeo na najviši stepenik podijuma.
4. Kako komentarišeš stanje u autosportu kod nas, obzirom da si sada deo njega?
Nisam dovoljno dugo u autosportu da bih sudio, ali je potpuno nezahvalno baviti se trkama kod nas. Imamo ogroman broj kvalitetnih staza, ako ne kružnih, onda bar brdskih i reli. O talentovanim vozačima i da ne pričam, ali treba znati da su to ljudi koji su sve sami počeli i pogurali, bez ikakve podrške, u poređenju sa stanjem u drugim zemljama. Sponzora nema nigde, dosta dobrih vozača se povlači zbog besparice, a samim tim se i skroman broj publike dolazi na takmičenja, to su uglavnom prijatelji i porodice učesnika i nešto vernih ljubitelja.
5. Kakvi su tvoji planovi za budućnost u vezi sa ovim sportom?
Planovi su optimistični, ali i dalje sve naravno zavisi prvenstveno od budžeta. Razgovori sa sponzorima su u toku, tako da za sada ne bih ništa konkretno da otkrivam, dok ne dođe do realzacije planova.
6. Koji je tvoj omiljeni trkački automobil i disciplina?
Legendarni Reno Klio maksi kit kar, a po automobilu nije teško zaključiti da je to reli. Razloga za to je mnogo, a pre svega meni se najviše dopada i najzahtevnije je nastupati na reliju.
Nisam dovoljno dugo u autosportu da bih sudio, ali je potpuno nezahvalno baviti se trkama kod nas. Imamo ogroman broj kvalitetnih staza, ako ne kružnih, onda bar brdskih i reli. O talentovanim vozačima i da ne pričam, ali treba znati da su to ljudi koji su sve sami počeli i pogurali, bez ikakve podrške, u poređenju sa stanjem u drugim zemljama. Sponzora nema nigde, dosta dobrih vozača se povlači zbog besparice, a samim tim se i skroman broj publike dolazi na takmičenja, to su uglavnom prijatelji i porodice učesnika i nešto vernih ljubitelja.
5. Kakvi su tvoji planovi za budućnost u vezi sa ovim sportom?
Planovi su optimistični, ali i dalje sve naravno zavisi prvenstveno od budžeta. Razgovori sa sponzorima su u toku, tako da za sada ne bih ništa konkretno da otkrivam, dok ne dođe do realzacije planova.
6. Koji je tvoj omiljeni trkački automobil i disciplina?
Legendarni Reno Klio maksi kit kar, a po automobilu nije teško zaključiti da je to reli. Razloga za to je mnogo, a pre svega meni se najviše dopada i najzahtevnije je nastupati na reliju.
7. Sa čime i gde bi voleo da se takmičiš u budućnosti?
Za početak bih voleo da to bude Reno Klio S1600, a potom neki 4x4. Od trka koje bih definitivno želeo da odvezem su WRC reliji Finska i Nemačka.
8. Nešto za kraj?
Svakome ko ima želju da se bavi autosportom, želim da poručim da to nije nemoguće. Isto tako sam ja pre sedam godina kao klinac gledao reli na Kadinjači, nisam imao nikoga iz porodice ko je u tom svetu, jedino oca koji je pratio i koji je veliki ljubitelj trka. Nisam imao neke mogućnosti, a danas mogu da se pohvalim šampionskom titulom na brdskim stazama u klasi. Autosport jeste jedan od najskupljih, ako ne i najskuplji sport, koji zahteva puno odricanja i ono što bih posebno izvdojio kao neophodno je podrška porodice. Ali, sve vredi za tih par minuta dok ste na stazi, dok se borite sa samim sobom da postavite najbrže vreme ili protiv drugih na stazi i da se eventualno popnete na podijum.
RallyMagazinTeam foto: bor30net
Za početak bih voleo da to bude Reno Klio S1600, a potom neki 4x4. Od trka koje bih definitivno želeo da odvezem su WRC reliji Finska i Nemačka.
8. Nešto za kraj?
Svakome ko ima želju da se bavi autosportom, želim da poručim da to nije nemoguće. Isto tako sam ja pre sedam godina kao klinac gledao reli na Kadinjači, nisam imao nikoga iz porodice ko je u tom svetu, jedino oca koji je pratio i koji je veliki ljubitelj trka. Nisam imao neke mogućnosti, a danas mogu da se pohvalim šampionskom titulom na brdskim stazama u klasi. Autosport jeste jedan od najskupljih, ako ne i najskuplji sport, koji zahteva puno odricanja i ono što bih posebno izvdojio kao neophodno je podrška porodice. Ali, sve vredi za tih par minuta dok ste na stazi, dok se borite sa samim sobom da postavite najbrže vreme ili protiv drugih na stazi i da se eventualno popnete na podijum.
RallyMagazinTeam foto: bor30net
RSS Feed
