Roman Podboj je naš automobilista iz Beograda, koji je dugo vremena proveo prvenstveno na našim relim stazama, gde je se i dva puta okitio titulom šampiona. Rođen je 1967. godine, a za njega se može reći da je uvek raspložen i spreman za razgovor. Veliki je uzor i podrška mnogim mlađim vozačima, od kojih neki i danas učestvuju u domaćem šampionatu, a zna se da je uvek bio tu da pomogne kolegama. Roman dolazi iz trkačke porodice, njegov otac Slobodan je takođe vozio trke. Počeo je da vozi daleke 1991. godine, a u šampionatu je ostao aktivan do 2006. godine, dok je sada na produženoj pauzi. Mi vam donosimo jedan intervju o njegovoj karijeri.
1. Kada si počeo da se interesuješ za autosport i šta te je privuklo da kreneš da se baviš relijem?
Benzinom sam "zaražen" još od malih nogu. Kao dete sam imao prilike da viđam i slušam, pored mog oca Slobodana, prave legende autosporta, kao što su Miodrag Živanović, Vlada Tomić, Mališa Vučković, Jovica Paliković, Vladimir Obračević. A kada sam malo porastao, oko mene su bili Aleksandar Jovanović, Bora Tomić, Bogdan Milovanović. Tako da sam ja, eto slučajno, završio na trkama... Šalim se naravno, mislim da nije teško pogoditi šta me je privuklo reliju.
2. Reci nam nešto o početku karijere? Kako je izgledala tvoja prva trka i uopšte šampionat tih godina?
Da li zbog puberteta ili nečeg drugog, na prvoj trci sam se pojavio tek 1991. godine, i to uz ogromnu pomoć Aleksandra Jovanovića. Kao i svi koji su počeli voziti trke u XX veku, tako sam i ja počeo sa Fićom. To "Fića" morate uzeti uslovno, jer je Zastava 785 gr. A, bio pravi trkački auto. Inače, to je šampionski auto Velje Jovanovića, a bio je sedamsto pedeset puta bolji od mene, jer ja nisam znao ni šta je levo! Iako je Aca insistirao da vozim samo kružne trke, moj debi je u stvari bio "Aprilski Reli", a prva kružna trka "Letnja liga" na Ušću. Sada, kada se vratim u to doba, najveći utisak nije bio prva trka, nego prva vožnja trkačkog auta. Ja sam kao nešto trenirao za taj reli sa najobičnijim Fićom, mlatio po Košutnjaku i Avali i dođe nekako vreme da se upoznam sa pravom stvari. Sada, zamisli rano proleće, predveče i jedna uzana ulica pored Zvezdinog stadiona, pri tome farovi ne rade. E to ti je ono, prvi put, što ti ostavi utisak za ceo zivot. Nekako sam preživeo tu uličicu i kada sam se vraćao nazad kroz prašinu koju sam podigao, znam samo da sam mislio: "Romane, ti ovo ne znaš da voziš"...
Benzinom sam "zaražen" još od malih nogu. Kao dete sam imao prilike da viđam i slušam, pored mog oca Slobodana, prave legende autosporta, kao što su Miodrag Živanović, Vlada Tomić, Mališa Vučković, Jovica Paliković, Vladimir Obračević. A kada sam malo porastao, oko mene su bili Aleksandar Jovanović, Bora Tomić, Bogdan Milovanović. Tako da sam ja, eto slučajno, završio na trkama... Šalim se naravno, mislim da nije teško pogoditi šta me je privuklo reliju.
2. Reci nam nešto o početku karijere? Kako je izgledala tvoja prva trka i uopšte šampionat tih godina?
Da li zbog puberteta ili nečeg drugog, na prvoj trci sam se pojavio tek 1991. godine, i to uz ogromnu pomoć Aleksandra Jovanovića. Kao i svi koji su počeli voziti trke u XX veku, tako sam i ja počeo sa Fićom. To "Fića" morate uzeti uslovno, jer je Zastava 785 gr. A, bio pravi trkački auto. Inače, to je šampionski auto Velje Jovanovića, a bio je sedamsto pedeset puta bolji od mene, jer ja nisam znao ni šta je levo! Iako je Aca insistirao da vozim samo kružne trke, moj debi je u stvari bio "Aprilski Reli", a prva kružna trka "Letnja liga" na Ušću. Sada, kada se vratim u to doba, najveći utisak nije bio prva trka, nego prva vožnja trkačkog auta. Ja sam kao nešto trenirao za taj reli sa najobičnijim Fićom, mlatio po Košutnjaku i Avali i dođe nekako vreme da se upoznam sa pravom stvari. Sada, zamisli rano proleće, predveče i jedna uzana ulica pored Zvezdinog stadiona, pri tome farovi ne rade. E to ti je ono, prvi put, što ti ostavi utisak za ceo zivot. Nekako sam preživeo tu uličicu i kada sam se vraćao nazad kroz prašinu koju sam podigao, znam samo da sam mislio: "Romane, ti ovo ne znaš da voziš"...
3. Proveo si deset sezona u malom N-u (od 1993. do 2003.), maltene si pratio njegov razvoj od malog auta gr N. Šta nam možeš reći o tom periodu tvoje karijere?
Nažalost, nekako u to vreme su počele one "ničim izazvane sankcije". Sporadično sam pokazivao da bih možda mogao da budem brz, ali sve u svemu, pojavljivao sam se na trkama praktično bez ozbiljnog treninga. A konkurencija je, kao i uvek u malom N-u, bila velika. Da podsetim, tu su bili Obren Tešić, Dejan Ilić, Pavle Petrović, Nenad Nikolić, Jugoslav Todorović. Tek 1996. godine, iako sam završio samo dva relija (oba puta drugi, iza Veska Prlainovića), sam shvatio da mogu da uđem u prva tri u šampionatu. Te godine sam, na moju veliku sreću, upoznao (u stvari upoznali smo se još u doba Fiće, ali nas je sudbina povezala ponovo devedest šeste) braću Milutinović, Dejana i Dragana, a i Zorana Đakovića, a njih trojica su "Motorsport Paja". I tu je nekako bila prekretnica, sve uspehe koje sam postigao dugujem njima, njihovom znanju i njihovoj pomoći. Dakle, iza mene je stao tim, a pored mene je sedeo Žarko Milenković, neadekvatno je reći suvozač. Žare je istinski prijatelj u ulozi suvozača. Posle njega su sedeli i Draganče i Zoki, ali nikoga nisam istraumirao kao Žareta.
Ovaj deo priče nije kompletan, ako ne spomenem jednog od doajena autosporta, Icu Matoševića. "Auto mehanika Ica" je deo razvoja većine momaka koji se bave trkama. Ja sam imao tu sreću da budem i rival i prijatelj sa Matoševićem juniorom tj. Dadom, tako da je i zabava bila duplirana. Inače, to je era kada je Vesko Prlainović, vozeći za "Zastavu", digao nivo pripreme automobila za trista posto. I pored toga, Andrej Jočić sa Sašom Frantarom mu je ukrao dve titule i na kraju Aleksandar Lauda Dimitrijević, a to su stvari koje su vredne pomena. Ja nisam uspeo da dođem do titule većinom zbog mojih grešaka i sticajem nekih okolnosti, ali mislim da sam za to vreme naučio da vozim.
Nažalost, nekako u to vreme su počele one "ničim izazvane sankcije". Sporadično sam pokazivao da bih možda mogao da budem brz, ali sve u svemu, pojavljivao sam se na trkama praktično bez ozbiljnog treninga. A konkurencija je, kao i uvek u malom N-u, bila velika. Da podsetim, tu su bili Obren Tešić, Dejan Ilić, Pavle Petrović, Nenad Nikolić, Jugoslav Todorović. Tek 1996. godine, iako sam završio samo dva relija (oba puta drugi, iza Veska Prlainovića), sam shvatio da mogu da uđem u prva tri u šampionatu. Te godine sam, na moju veliku sreću, upoznao (u stvari upoznali smo se još u doba Fiće, ali nas je sudbina povezala ponovo devedest šeste) braću Milutinović, Dejana i Dragana, a i Zorana Đakovića, a njih trojica su "Motorsport Paja". I tu je nekako bila prekretnica, sve uspehe koje sam postigao dugujem njima, njihovom znanju i njihovoj pomoći. Dakle, iza mene je stao tim, a pored mene je sedeo Žarko Milenković, neadekvatno je reći suvozač. Žare je istinski prijatelj u ulozi suvozača. Posle njega su sedeli i Draganče i Zoki, ali nikoga nisam istraumirao kao Žareta.
Ovaj deo priče nije kompletan, ako ne spomenem jednog od doajena autosporta, Icu Matoševića. "Auto mehanika Ica" je deo razvoja većine momaka koji se bave trkama. Ja sam imao tu sreću da budem i rival i prijatelj sa Matoševićem juniorom tj. Dadom, tako da je i zabava bila duplirana. Inače, to je era kada je Vesko Prlainović, vozeći za "Zastavu", digao nivo pripreme automobila za trista posto. I pored toga, Andrej Jočić sa Sašom Frantarom mu je ukrao dve titule i na kraju Aleksandar Lauda Dimitrijević, a to su stvari koje su vredne pomena. Ja nisam uspeo da dođem do titule većinom zbog mojih grešaka i sticajem nekih okolnosti, ali mislim da sam za to vreme naučio da vozim.
4. 2003. godine prelazis u jaču klasu N2, kada si nastupao sa Suzuki Swiftom. Već iduće sezone si, posle velike borbe sa Srđanom Višnjićem, osvojio šampionsku titulu. Uspeh si ponovio i naredne sezone. Kako je bilo trkati se za Suzukijem?
U Suzukija sam seo 2003. godine i praktično smo ga spremali za sledeću sezonu. Sve smo radili kako treba, Suzuki po ''defoltu'' ima problema sa ležanjem, to smo nekako rešili, snage mu nikada nije falilo i to smo imali, ali jednu grešku sam vukao još od Yuga. Uvek sam mislio kako težinu automobila mogu da kompenzujem dobrom voznjom. Ali šipak, tek kada smo auto doveli na neku meru približnu dozvoljenom minimumu, došli smo do prvog mesta. I to najviše zahvaljujući mom ocu koji je uporno, godinama, govorio kako grešimo što se tiče težine... E sada, koliko je bio u pravu govori podatak da smo pred "YU Rally" 2004, skinuli oko 60 kg sa auta.
5. 2006. smo te gledali poslednji put u domaćem šampionatu. Tada si vozio VW Polo Gr. A?
Novu, veliku grešku sam napravio 2006 godine. Umesto da prepravimo provereni auto u grupu A, ja sam zapeo za VW Polo, sa idejom kako je to tehnološki bolje i savremenije rešenje. Ono što nisam računao je to, da je Polo u startu bio tri klase ispod Suzukija. Uostalom, cela ta sezona je bila kao da nas je neko lupio mokrom čarapom po glavi. Pa su se nastavili finansijski problemi i jednostavno nije se više moglo...
6. Pratiš li i dalje reli, domaći i strani? Kako bi ti okarakterisao današnji i kakav je on u odnosu na relije što su se ranije vozili?
Domaći reli... Pa više bih voleo da vozim, nego da pratim, ali se može reći da sam u toku. Strani, manje - više, kada ugledam na televiziji i to je to. A što se tiče paralele nekada i sad... to je prilično nezahvalno. Ne smem ni da pomislim koliko bi koštao nekadašnji "Trayal" ili "Interspeed" reli. A sa druge strane, uopšte nisam pristalica ovih kratkih, surogat trka. Ne bih se izjašnjavao, nikada me nije privlačila organizacija, to ostavljam pametnijima od mene, pa shodno tome mislim da je neprimereno da o tome pričam.
Ovaj prošlogodišnji pokušaj otvorenog šampionata sa BiH mi se zaista svideo. Moram da priznam da sam očekivao više posada, ali očigledno smo svi u velikoj finansijskoj krizi. Mislim da je to, ipak, dobar put da ovaj sport dobije koju posadu više.
U Suzukija sam seo 2003. godine i praktično smo ga spremali za sledeću sezonu. Sve smo radili kako treba, Suzuki po ''defoltu'' ima problema sa ležanjem, to smo nekako rešili, snage mu nikada nije falilo i to smo imali, ali jednu grešku sam vukao još od Yuga. Uvek sam mislio kako težinu automobila mogu da kompenzujem dobrom voznjom. Ali šipak, tek kada smo auto doveli na neku meru približnu dozvoljenom minimumu, došli smo do prvog mesta. I to najviše zahvaljujući mom ocu koji je uporno, godinama, govorio kako grešimo što se tiče težine... E sada, koliko je bio u pravu govori podatak da smo pred "YU Rally" 2004, skinuli oko 60 kg sa auta.
5. 2006. smo te gledali poslednji put u domaćem šampionatu. Tada si vozio VW Polo Gr. A?
Novu, veliku grešku sam napravio 2006 godine. Umesto da prepravimo provereni auto u grupu A, ja sam zapeo za VW Polo, sa idejom kako je to tehnološki bolje i savremenije rešenje. Ono što nisam računao je to, da je Polo u startu bio tri klase ispod Suzukija. Uostalom, cela ta sezona je bila kao da nas je neko lupio mokrom čarapom po glavi. Pa su se nastavili finansijski problemi i jednostavno nije se više moglo...
6. Pratiš li i dalje reli, domaći i strani? Kako bi ti okarakterisao današnji i kakav je on u odnosu na relije što su se ranije vozili?
Domaći reli... Pa više bih voleo da vozim, nego da pratim, ali se može reći da sam u toku. Strani, manje - više, kada ugledam na televiziji i to je to. A što se tiče paralele nekada i sad... to je prilično nezahvalno. Ne smem ni da pomislim koliko bi koštao nekadašnji "Trayal" ili "Interspeed" reli. A sa druge strane, uopšte nisam pristalica ovih kratkih, surogat trka. Ne bih se izjašnjavao, nikada me nije privlačila organizacija, to ostavljam pametnijima od mene, pa shodno tome mislim da je neprimereno da o tome pričam.
Ovaj prošlogodišnji pokušaj otvorenog šampionata sa BiH mi se zaista svideo. Moram da priznam da sam očekivao više posada, ali očigledno smo svi u velikoj finansijskoj krizi. Mislim da je to, ipak, dobar put da ovaj sport dobije koju posadu više.
7. Koji ti je omiljeni trkački automobil, šta nam možeš reći o njemu?
Pitaš me za omiljeni trkački auto..? Izbor automobila koje sam ja vozio je prilično skroman. Fića je prva ljubav i jako mi je žao što sam samo dve sezone proveo u toj klasi. Prvenstveno, Fića je mali auto i kada se zguraš unutra, praktično nosem diraš šoferku, a kacigom sigurno udaraš o krov, imaš utisak da sediš na trokolici. Unutra je vruće najstrašnije, diferencijal ti zuji prakticno iza leđa, a kada šaltuješ iz više u nižu brzinu on vraća "kusur". A da, šlag na tortu, onaj miris spaljenog ulja... mmmmm, predivno. Možda malo smešno zvuči, ali to ne možeš opisati rečima, to jednostavno mora da se proba. I ako ga poteraš dovoljno brzo, brisači se, garant, dižu skoro do pola šofer šajbne, pogledaš na cajger, a on stoji na nuli, doduše sa druge strane graničnika. Sa druge strane, Suzuki je auto kome ne manjka snage, još samo nekako da je preneseš sa točkova na asfalt. U početku se ponašao kao pobesneli konj. Ritao se, išao gde on hoće, otimao se. Prosto nisam mogao da skinem osmeh sa lica, ponekad od sreće, a ponekad od panike gde ću da završim. U svakom slučaju je bilo veoma zabavno, jer sam stalno morao da ga vozim. Zna da bude nervozan na putu i morao sam stalno da budem na oprezu, jer Suzuki voli da iznenadi šofera. Buka koju je razvijao je bila strašna, imao sam utisak kao da vozim mnogo jači auto. Ali sa ove distance, to je najlepši zvuk koji sam ja čuo. Dakle, nerešeno...
8. Je li kaciga definitivno okačena o klin ili te možemo očekivati na još nekom reliju?
Da li sam završio karijeru..? Ja se svo ovo vreme nadam da nisam. Ako se ukaze neka prilika, neki Yugo, bilo šta, sutra bih se vratio. Ali, iskreno, to zavisi od novca. Ima tu još nešto, imam dvoje dece i oni se bave nekim sportom. Maša gimnastiku rekreativno, a Mateja sedam godina trenira skijanje. Jednostavno, sada su oni prioritet. A meni se možda posreći pa se i ja provozam još koji put.
9. Nešto za kraj?
I za kraj ništa, nema kraja. Vidimo se. Jedino bih svima poželeo bolju sezonu, sa što manje malera.
RallyMagazinTeam foto: Petar Janković
Pitaš me za omiljeni trkački auto..? Izbor automobila koje sam ja vozio je prilično skroman. Fića je prva ljubav i jako mi je žao što sam samo dve sezone proveo u toj klasi. Prvenstveno, Fića je mali auto i kada se zguraš unutra, praktično nosem diraš šoferku, a kacigom sigurno udaraš o krov, imaš utisak da sediš na trokolici. Unutra je vruće najstrašnije, diferencijal ti zuji prakticno iza leđa, a kada šaltuješ iz više u nižu brzinu on vraća "kusur". A da, šlag na tortu, onaj miris spaljenog ulja... mmmmm, predivno. Možda malo smešno zvuči, ali to ne možeš opisati rečima, to jednostavno mora da se proba. I ako ga poteraš dovoljno brzo, brisači se, garant, dižu skoro do pola šofer šajbne, pogledaš na cajger, a on stoji na nuli, doduše sa druge strane graničnika. Sa druge strane, Suzuki je auto kome ne manjka snage, još samo nekako da je preneseš sa točkova na asfalt. U početku se ponašao kao pobesneli konj. Ritao se, išao gde on hoće, otimao se. Prosto nisam mogao da skinem osmeh sa lica, ponekad od sreće, a ponekad od panike gde ću da završim. U svakom slučaju je bilo veoma zabavno, jer sam stalno morao da ga vozim. Zna da bude nervozan na putu i morao sam stalno da budem na oprezu, jer Suzuki voli da iznenadi šofera. Buka koju je razvijao je bila strašna, imao sam utisak kao da vozim mnogo jači auto. Ali sa ove distance, to je najlepši zvuk koji sam ja čuo. Dakle, nerešeno...
8. Je li kaciga definitivno okačena o klin ili te možemo očekivati na još nekom reliju?
Da li sam završio karijeru..? Ja se svo ovo vreme nadam da nisam. Ako se ukaze neka prilika, neki Yugo, bilo šta, sutra bih se vratio. Ali, iskreno, to zavisi od novca. Ima tu još nešto, imam dvoje dece i oni se bave nekim sportom. Maša gimnastiku rekreativno, a Mateja sedam godina trenira skijanje. Jednostavno, sada su oni prioritet. A meni se možda posreći pa se i ja provozam još koji put.
9. Nešto za kraj?
I za kraj ništa, nema kraja. Vidimo se. Jedino bih svima poželeo bolju sezonu, sa što manje malera.
RallyMagazinTeam foto: Petar Janković
RSS Feed
